Jovana Simić

Big_time_dance_show00149

 

        Prvi nastup izvela je sa šest godina pred roditeljima kojima su njeni pokreti, iako nespretni, jasno govorili da se treba baviti plesom. Godinu dana kasnije, upisuje osnovnu baletsku školu u Boru gde će provesti sledećih osam godina usavršavajuci tehniku klasičnog baleta u klasi profesorke Nataše Erbez. Po završetku osnovne škole odlučuje da upiše srednju baletsku školu u Beogradu, na odseku za klasičan balet koji će joj predavati Paša Musić, nekadašnja izuzetna balerina i ništa manje značajan pedagog ali i osoba koju često uzima kao uzor.

 

       Pored klasičnog baleta u školi je imala priliku da igra savremenu igru, scensko narodne igre, istorijsko balske igre, kao i da nauči osnove glume i klavira. Igrala je na sceni Narodnog pozorišta, Madlenijanuma, Doma sindikata i mnogih drugih širom Srbije. Rad na jednoj od najzahtevnijih plesnih formi doprineo je njenom jako dobrom poznavanju ljudskog tela i lakom snalaženju u ostalim plesnim stilovima. Smatra da u plesnoj sali nema mesta nediscipllini, stidu i nezainteresovanosti. Ples vidi kao umetničku formu koja daleko nadilazi običnu sekvencu pokreta. Vrhunac igre je postignut onda kada igrač istinski doživljava koreografiju a dobro izvedeni pokreti su samo jedno od sredstva za ostvarenje tog cilja. Svaka koreografija mora imati određeni smisao i emociju kojom bi se igrač vodio.

 

       Njen krajnji cilj je da znanje koje je stekla tokom svog školovanja prenese učenicima na najbolji mogući nacin i uspe da probudi u njima emociju. Smatra da je čas bio uspešan onda kada igrači napuste plesnu salu srećni, zadovoljni i umorni kao i sa većim znanjem nego kada su u nju ušli. Iako je kroz klasičan balet izgradila plesnu tehniku na najbolji način, u modernom baletu vidi daleko veću slobodu pokreta i misli i težnju da se prevaziđe fokus na lepoti plesne forme i zađe u ozbiljnu analizu i kritiku savremenog društva koja će se kroz ples preneti na publiku.